Suparništvo i ljubomora između braće i sestara javljaju se tamo gde je braće i sestara. Vrlo jednostvno. U težoj ili lakšoj formi, u određenim ili u svim fazama, suparništvo između dece koja žive pod istim krovom i pritom dele roditelje javlja se po pravilu. Zašto je to tako?

Ljudi su skloni poređenju. Mali ljudi su skloni češćem poređenju.

Sliku o sebi gradimo ogledajući se u drugim osobama, njihovim reakcijama na ono što jesmo. Iz tog razloga nekada se i nesvesno poredimo sa drugima tražeći u sebi određene i željene kvalitete koje primećujemo kod drugih. S obzirom na to da deca nemaju u potpunosti izgrađenu ličnost, te se nalaze u procesu razvoja selfa i samopouzdanja češće pribegavaju poređenju sa vršnjacima. Kada imaju vršnjaka u sopstvenoj kući prilike za poređenje i takmičenje nalaze se na svakom ćošku. Ko je veći, brži, jači, pametniji, ko ima više igračaka ili bolje igračke pitanja su sa kojima se deca (a samim tim i roditelji) svakodnevno susreću. 

Bliskost i pažnja roditelja za dete je nasušna potreba.

To znači da je deci zaista teško da dele osobu koju najviše vole. Često se iza banalnih svađa (poput one ko će sedeti pored mame ili tate, ko će s mamom ili tatom spremiti obrok i sl.) krije nesigurnost u ljubav i privrženost jednog od roditelja. Količina ljubomore zavisiće i od uzrasta deteta, redosleda rođenja u porodici kao i porodične dinamike u odnosima roditelj- dete.

Osećaj za fer je kod dece izuzetno izražen.

Baš zato će vam delovati kao da mere svaki milimetar na jednake delove podeljenje čokoladice, ili svaki minut vremena koje ste sa određenim detetom proveli u igri. Detetu je jako važno da se ljubav i naklonost pokazuju fer i jednako, a zbog svog egocentričnog pogleda na svet (koje je razvojno za očekivati, ne brinite) biće sklono da na te odnose gleda iz pretežno svoje perspektive (“nije fer, ti si dobila veće parče, nije fer sa njim si prošle nedelje išla u bioskop, nije fer sad je na mene red da sedim pored prozora, itd.”).

Odnosi u porodicama nekada su zaista komplikovani.

Deci se često zaista nejednako poklanja pažnja, određeni članovi šire ili uže porodice su temperamentom sličniji nekom detetu, namerno ili nenamerno uzimajući strane i poklanjajući svoju pažnju, kritikujući ili hvaleći dovode do toga da se neko od dece oseti manje shvaćenim, manje voljenim ili prihvaćenim pri čemu subjekt detetove ljutnje najčešće bude upravo brat ili sestra. 

Roditelji, nastavnici, rodbina, ljudi koju okružuju decu nekada se zaista ne ustručvaju da ih međusobno otvoreno porede.

I tu nastaje problem. Dete počinje da se identifikuje sa etiketom koja mu je nalepljena. Ono je brže, uspavanije, pametnije ili nemirnije od brata ili sestre. Ova poređenja otvaraju put suparništvu i ljubomori. 

Šta uraditi?

Ukoliko se susrećete sa problemima suparništva i ljubomore među svojom decom najpre želim da vam kažem da su ova sitna trvenja u odnosu u određenoj (maloj) dozi normalna i poželjna, jer upravo ona motivišu i podstiču decu na učenje o tome koliko smo svi različiti, kako i na koji način treba da pregovaramo i rešavamo konflikte, empatiji i nošenju sa činjenicom da nekada zaista nismo “centar sveta”! Dakle, bez brige. 

Ako, ipak, osetite da se superništvo vaših mališana otima kontroli sledeći su koraci koji će vam pomoći da “ispeglate” problem sa kojim se suočavate kao porodica.

1. Obratite pažnju na svoje reči, ponašanje, sklonost da ističete nekog od svoje dece. Nekada zaista nesvesno komentarišemo, poredimo svoje mališane. Svako dete je priča za sebe. Ukoliko se i nađete u situaciji u kojoj osetite da je poželjno da istaknete njihove lične posebnosti i karakteristike trudite se da one budu one koje će pomoći razvoj njihovog samopouzdanja i samosvesti. Izbegavajte rečenice poput: “Zašto ne možeš da budeš poput tvog brata/sestre?”

   
   

2. Drugačije je ok. To znači da vaša deca u svakom slučaju imaju svoje posebnosti, a samim tim i drugačije potrebe. Jedno dete će preferirati da sa vama provodi vreme igrajući se aktivno napolju loptom, drugom će trebati više fizičkog kontakta i maženja, trećem razgovora. Važno je da ostvarite odnos sa svakim od svoje dece, dovoljno kvalitetan da možete da prepoznate šta je ono što mu u tom trenutku treba. Dakle, ne trčite da se svakim u svakom trenutku jednako igrate, šetate ili pričate. Dovoljno je pružiti jednako kvalitetan odnos u skladu sa onim što svakom detetu treba ponaosob.

   
   

3. U svoj raspored ubacite obavezno i druženje 1 na 1. Ovo je izuzetno važno. Potrebno je razviti rutinu negovanja odnosa sa svakim detetom ponaosob. To može biti vreme provedeno u igri, šetnji, zajedničkom radu ili stvaranju, radeći ono u čemu vaše dete uživa. Na taj način povezaćete se i ispuniti emocionalne rezervoare svakog deteta pre nego što padnu na rezervu. Ako svakom detetu posvetite dovoljno vremena 1 na 1 njihove će emocionalne potrebe biti zadovoljene što će se pozitivno odraziti na odnos sa braćom ili sestrama. Navedeno važi za oba roditelja. 

   
   

4. Učite decu timskom radu. Vi ste porodica. Tim. Postoje situacije koje ćete morati rešiti zajedničkim snagama. Uključite i decu u donošenje konstruktivnih rešenja kada naiđete na problem. Učite ih da su deo jednog tima, da zajedno mogu da smisle bolje ideje, ostvare i postignu više. Pokažite im na svom primeru kako se na dobar način rešavaju konflikti i sukobi. Primer po primer vaša će deca imati ovakav model u glavama te će problemima lakše pristupati sa timskog aspekta ( svađe će se prorediti, veštine pregovaranja unaprediti :) )

   
   

5. Definišite neprihvatljiva ponašanja! Vaša deca moraju jasno da znaju šta je ono što se smatra neprihvatljivim ponašanjem u vašoj porodici i koje su posledice takvog ponašanja. Dakle, ukoliko smatrate da se konflikti ne rešavaju udarcima, vređanjem, laganjem i sl. jasno im to i ostavite do znanja. Pričajte sa njima o boljim strategijama rešavanja problema, podstaknite ih da sami osmisle na koji način mogu bolje i asertivnije da razmene mišljenja, upute nezadovoljstvo ili izraze sebe, a da pritom ne povrede batu ili seku.

   
   

6. Vreme za porodicu je važno. Današnjicu definitivno karakteriše brzina. Stalno negde jurimo, kaskamo i kasnimo. Pokušavamo sve da postignemo, da budemo dobri na svim poljima. Ostatke svog vremena dajemo porodici. Porodici je potrebno više vremena, nepodeljene pažnje, ignorisanja telefona, slušanja, igranja, šetanja, nejurcanja, povezivanja. Postarajte se da, kad god to možete, vreme investirate u svoju porodicu i to će se pozitivno odraziti na njene najmlađe članove. Pored toga što će sticati svest o značaju i snazi porodice, biće emocionalno ispunjeniji, zadovoljniji i spokojniji.

   
   

7. Pomozite deci da razumeju i prepoznaju osećaj ljubomore. U sticanju emocionalne svesti i pismenosti roditeljska uloga je velika. Ne gurajte emocije pod tepih. Osećaj ljubomore je stvaran i tu je. Najbolje što možemo da uradimo jeste da pomognemo deci da ga prepoznaju, razumeju i nauče šta sa njim. Kad god se nađete u situaciji u kojoj je jedno od vaše dece ljubomorno ili u svađi sa drugim dovoljno je samo da kažete: “Deluje mi da osećaš ljubomoru sada, možeš li mi reći šta se dešava pa da zajedno nađemo rešenje?” Samo imenovanje emocije pomoći će detetu da shvati da je ono emocija kao i svaka druga i da može da izađe na kraj sa njom jer jedna emocija ne čini identitet. 

   
   

8. Pomozite detetu da izgradi svoje samopouzdanje! Što je samopozdanje veće to je i potreba da se poredi ili takmiči sa drugima manja. Podržite svoje dete na putu otkrivanja njegovih interesovanja, podstaknite njegovu kreativnost. Pohvalite kada vidite trud i zalaganje, učite ih i tome da je ok grešiti, pustite ih i da se sami donose zaključke ili rešavaju probleme. Što manje kritikujte, što više podržavajte svakog od svoje dece i ponosno posmatrajte kako razvijaju svoja različita interesovanja, različite stavove, različite, ali ostvarene ličnosti. 

   
   

9. Aktivno i svesno vežbajte empatiju i izvinjenje sa svojom decom. Svaka konfliktna situacija i priča u kojoj se vaši mališani nađu ima dve (tri, četiri.. ) strane i verzije. Kada vam dete dođe iznervirano, ljuto ili uplakano s ciljem da se požali na svog brata ili sestru, saslušajte ga, pomozite mu da razume emocije kroz koje prolazi. Zatim pomozite detetu da se stavi u poziciju svog brata ili sestre. Deci ovo nekada razvojno teško ide i s vremena na vreme stavljanje u cipele drugoga treba malko pogurati. Primer: “Brat te je jako naljutio zato što ti je rekao da te mrzi. Vidim da si i ljuta i tužna. Šta se dogodilo? Ispričaj mi. Vidim da si ti iskomentarisala njegov crtež kao jako ružan. To je onaj crtež oko kojeg se jako trudio? Hm, pokušaj da zamisliš kako se on osećao kada si mu to rekla? Bio je povređen zar ne? Misliš da nije dobro odreagovao. Šta je ono što biste sada mogli da uradite da popravite stvar?” Nikada ne insistirajte na izvinjenju, ali vežbajte decu da sami uvide koliko je ono potrebno. Kada ih uputimo u to kako se njihova braća i sestre osećaju kod njih često izazovemo “AHA” momenat koji im pomogne da zaista razumeju, saosećaju i uvide problem iz perspektive drugoga. Ovo je izuzetno važna socijalna veština koja će im i u budućnosti pomoći da grade i održavaju snažne  i ispunjavajuće veze i odnose. 

   
   

10. Kad god možete pustite decu da sami reše konflikt u kojem se nalaze! Istraživanja pokazuju da deca koja rastu u velikim porodicama imaju bolji odnos prema različitostima, bolje pregovaraju, brže i konstruktivnije rešavaju konflikte sa kojima se suočavaju u budućnosti. Zato samo hrabro, ne klonite duhom! Svaka svađica je potencijalna škola za pregovaranje, slušanje i traženje zajedničkih rešenja. Koliko god nam bilo mučno da slušamo ponekad je jako važno da pustimo mališane da sami reše svoje probleme. Oni to mogu, oni to najčešće i urade bez naše pomoći. A ukoliko zapne (eskalira ponašanjem koje ste prethodno definisali kao neprihvatljivo) tu smo da im pomognemo da zajednički nađemo najbolja rešenja. 

    
    

11. Potražite profesionalnu pomoć. Postoje slučajevi u kojima se suparništvo između braće i sestara graniči sa vršnjačkim nasiljem. Postoje slučajevi u kojima su deca preplavljena osećajem ljubomore koji je čest, intezivan i remeti porodičnu dinamiku. U takvim ili sličnim situacijama u kojima se roditelji osećaju nemoćno potrebno je potražiti stručnu pomoć i podršku koja bi pomogla detetu, ali i porodici da prevaziću teškoću sa kojom se suočavaju.