Potreba za bliskošću, sa kojom se dete rađa, svoju funkciju ima u kreiranju specifične emocionalne povezanosti koja se ostvaruje pre svega na vezi beba-roditelj, staratelj (najčešće majka), a koja se potom prenosi na odnose koje dete gradi prema drugim ljudima, sebi i svetu koji ga okružuje. Razvoj pedagoije i psihologije doveo je do posebnog odnosa prema detinjstvu kao i niza istraživanja koja su uspela da dokažu nešto što smo kao roditelji mogli samo intuitivno da osetimo – kvalitet emocionalne povezanosti između (najčešće) majke i bebe u prvim godinama života u velikoj meri utiče na celokupni razvoj deteta (emocionalni, socijalni, intelektualni, fizički) pa samim tim i na kvalitet života deteta kao čoveka koji može da postane.

Emocionalno vezivanje bazira se na potrebi za bliskošću i sigurnošću bebe u prvim mesecima života. Dete na različite načine traži blizinu primarne figure privrženosti. U većini slučajeva ta primarna figura je majka. Ona svojom reakcijom na plač, osmeh, gugutanje ili pokrete bebe uslovljava nove oblike ponašanja tako što jedne podstiče, a druge koči pri čemu dete najčešće učvršćuje one obrasce na koje majka najviše i najčešće reaguje. Na osnovu toga na koji način i kojom brzinom majka reaguje na poruke potrebe koje na ovaj ili onaj način šalje dete, ono formira sliku o sebi (samopouzdanu ili manje sigurnu), sliku o majci kao manje ili više sigurnom uporištu i čvrstom osloncu, ali gradi i čitav jedan sistem slika i očekivanja od drugih. Na bazi ove prve emocionalne veze rastu i razvijaju se osobine kao što su empatija, istrajnost, sposobnost suočavanja sa stresom, tendencija ka uspostavljanju iskrenih i stabilnih odnosa sa drugima, sigurnost u sebe u pogledu učenja, istraživanja i upoznavanja prirode i ljudi.

Istraživanje sprovedeno od strane Mary Ainsworth 1965. Godine nosi naziv „Nepoznata situacija“ (engl. „Strange situation“) i za svoj cilj imalo je da ispita model emocionalnog vezivanja deteta za majku. Ispitivanje se sastojalo iz postavljanja deteta u relativno stresnu situaciju (odvajanje od majke, interakcija sa nepoznatima u nepoznatoj sredini) u okviru koje se posmatralo ponašanje deteta prilikom separacije od majke i nakon odvajanja, pa potom i reakcija deteta na ponovni dolazak majke. Ovim istraživanjem diferencirane su četiri kategorije emocionalne privrženosti.

Sigurna privrženost (Secure Attachment):

U ovoj kategoriji postoji snažna emotivna veza između deteta i majke. Pri odlasku dete pokazuje relativno nizak nivo uznemirenosti, ali se brzo uklapa u nepoznatu situaciju, opušta i igra. Po povratku majka i dete su radosni što se ponovo vide. Dete trči roditelju u zagrljaj, ali se brzo vraća u igru s vremena na vreme osvrćući se, osmehivajući se ili mašući majci. Majka reaguje na signale koje joj šalje dete pri čemu kod njega stvara osećaj sigurnosti te ga emotivno podstiče da se vrati u igru ili istraživanje. Ova su deca sigurna u sebe, u ljubav majke, lakše ostvaruju kontakte sa nepoznatim ljudima ili vršnjacima, ostvaruju bolje rezultate kada je u pitanju akademsko učenje, brže i bolje pamte i snalaze se u problemskim situacijama.

Nesigurna-izbegavajuća privrženost (Anxious-Avodiant Insecure Attachment):

U ovoj kategoriji preovladava osećaj odbačenosti kod deteta ali i kod majke. Ova deca vrlo često uopšte ne prilaze roditelju pri ponovnom susretu. Iako na prvi pogled deluju odsutno, daleko i nezainteresovano, deca iz ove kategorije su poprilično uzbuđena ali i duboko anksiozna. U porodici u kojoj odrastaju izbegava se suočavanje sa emocijama, pogotovo neprijatnim. Dete u svojoj majci ne pronalazi čvrsto uporište niti osobu koja može da ga razume i da mu pomogne. Iz tog razloga dete ignoriše roditelja i naizgled se zadovoljava emotivnom prazninom. Ova deca teško ostvaruju bliske odnose, plaše se vezivanja, često nemaju poverenja ni u sopstvene sposobnosti, ne poznaju sopstvenu vrednost.

Nesigurna-ambivalentna privrženost (Anxious-Resistant Insecure Attachment):

U ovu kategoriju spadaju deca koja se teško odvajaju od svoje majke prilikom njenog odlaska. Ona plaču, drže se za roditelja, ucenjuju je i ne daju joj da ide. Kada ode najčešće ostaju uplakana, biraju da sede blizu vrata, traže da se majka vrati. Po njenom povratku naizgled sve deluje idealno. Dete je preokupirano dolaskom roditelja, odbija bilo šta drugo da radi osim da bude uz njega. Međutim u isto vreme pokazuje tendenciju ka odbijanju majke od sebe. Ono je odguruje, grebe, udara. Između njih postoje ambivalentne emocije koje su uzrokovane najčešće neadekvatnom komunikacijom na relaciji roditelj-dete. Majka je fizički prisutna, ali emotivno distancirana. Ona vezuje svoje dete i ne pušta ga da bude samostalno, ali mu istovremeno ne pruža potrebnu emocionalnu snagu. Deca iz ove kategorije kada odrastu najčešće ostvaruju zavisničke veze i odnose pri čemu svoju vrednost mere pripadanjem drugoj osobi.

Nesigurna-dezorganizovana privrženost (Disorganized/Disoriented Attachment)

Deca iz ove kategorije pokazuju „dezorijentisane“ obrasce ponašanja kada je u pitanju suočavanje sa odlaskom i ponovnim dolaskom roditelja. U nekim slučajevima reaguju emotivno skroz distancirano i hladno, dok se u drugim priljubljuju iz svoje roditelje, grle ih i ljube. Ova su deca i sama zbunjena i najčešće duboko traumatizovana. Ona ne znaju na koji će način njihov roditelj odreagovati, da li je ili nije njihovo ponašanje u skladu sa očekivanjima roditelja. Ona se plaše fizičke kazne (koja je česta), psihičkog ponižavanja sebe ili drugog člana porodice. Ovu decu karakteriše dubok strah, nesigurnost, nesposobnost da sebe i druge dožive u pozitivnom svetlu.