Od trenutka kada se rodi dete će u vama tražiti odgovore na pitanja o svetu u kojem živi, znanjima koje treba da stekne, veštinama kojim treba da ovlada. Pitaće rečima, pogledom i ponašanjem i učiće svakodnevno, brzo i mnogo (više nego ikada u životu). Za to malo i bespomoćno biće učenje je od krucijalne važnosti za njegov opstanak i kvalitet života. Upravo potreba za velikom količinom znanja, odnosno dugotrajnim učenjem učinila je čoveka vrstom čije je potomstvo zavisno od roditelja ili neke druge odrasle osobe duže nego što je slučaj kod drugih vrsta na našoj planeti. Dete, dakle, uči.

A šta je sa roditeljima? Često nailazimo na misao da deca ne dolaze sa priručnicima i to je definitivno tačno. Postavlja se pitanje da li su nam takvi priručnici uopšte potrebni, mogu li se roditeljske kompetencije uvećati ili je nam je majka priroda dala dovoljno alata?

Smatram da se većina znanja potrebnih za negu deteta nalazi u nama. Ona su biološki determinisana baš poput naše sposobnosti da naučimo da govorimo, hodamo, jedemo ili spavamo. Međutim, čovek je socijalno biće, on raste i razvija se u socijalnom kontekstu, te njemu prilagođava sirove biološke strukture. Tako jednostavna prirodno urođena potreba da brinemo o malom detetu dobija svoju društvenu formu i postaje vaspitanje. Čovek je kroz svoje viševekovno delovanje u ovom polju razvio određene stavove, očekivanja pa čak i zablude, te u određenoj meri “skrenuo s puta” na koje nas je priroda navela. Razvoj nauke, bolje razumevanje deteta, svest o važnosti uloge roditelja u njegovom životu doveli su do toga da sve veći broj odraslih ljudi želi da stekne znanja na polju roditeljstva, želi da se obrazuje u cilju toga da svom potomstvu obezbedi što bolje vaspitanje. Činjenica da čitate ovo govori u prilog tome da ste vi jedan od ovih roditelja i to pozdravljam!

Moje lično mišljenje je da polje rasta daleko šire nego što se obično pretpostavlja i da određena pedagoška saznanja treba da idu ruku pod ruku sa ličnim razvojem i osvešćivanjem. To znači da vaspitne tehnike koje učite (poput one kako da naučite vaše dete da spava samo) ili generalno vaspitavanje po uputstvima iz priručnika često mogu biti samo jedne od onih “znanja” koje ćemo vremenom odbaciti (poput one o razvijanju pluća plačem) ukoliko one nemaju svoje prirodno opravdanje i uporište i ukoliko one ne potpadaju pod vaš lični razvoj. Pre svega važno je osvestiti sebe.

Na kraju krajeva, vi ste model koji će vaše dete da usvoji, vi donosite odluke za njega svakoga dana, vi ste najvažniji vaspitač u životu vašeg deteta.

S obzirom na to da sam i sama majka (i to puta tri) mogu da pišem i iz ličnog iskustva. Iako sam školovana na polju vaspitanja i obrazovanja, najdublja saznanja stekla sam upravo kao roditelj. Mogu da kažem da je to svakodnevna vožnja rolerkosterom, stalni poziv na introspekciju, stalna potreba da samu sebe usavršim kako bih svojoj deci bila bolja majka. Smatram da dete može da nauči roditelja isto onoliko koliko roditelj dete ako smo dovoljno osvešćeni i spremni da učimo. Koliko vičem, koliko strpljenja imam, za šta sam najzahvalnija svojim roditeljima, da li je batina zaista iz raja izašla, da li sam zaista zadovoljna u ulozi majke, šta mogu da promenim? Pitanja su zdrava i potreba, a refleksija često duboka i teška. Bavljenje ovim pitanjima su ono što razlikuje roditelja koji se razvija i uči ( i time menja svet, zaista) od onoga koji stagnira i nastavlja da prenosi već postojeće vaspitne obrasce na sledeću generaciju, bilo da su oni dobri ili loši.

Ono što je ključno jeste biti iskren prema sebi. Niko od nas nikada neće biti savršen roditelj, ali na putu ka samorazvoju uvek ima materijala za učenje. Kada smo iskreni prema sebi bićemo iskreni i prema drugima, pre svega prema članovima svoje porodice, a time ćemo postaviti dobar temelj za vaspitanje svojoj deci i naučiti ih važnosti samosposznaje i iskrenog odnosa sa sobom i drugima. Pokušajte da osvestite svoje prilike za učenje. One su svakodnevne u porodičnom životu i svaka od njih nas može učiniti još kompetentnijim i snažnijim roditeljom. Na tom putu nailazićemo na zidove, hladne tuševe ali i na prilike. Razmislite o tome podleže li vaše roditeljstvo stereotipima, koliko se vodite očekivanjima drugih, a koliko svojim ličnim osećajem, da li vam je i u kom polju potrebna pomoć i podrška, u čemu želite da se osnažite. Ako ih smatrate korisnim, prođite kroz edukacije i savetujte se sa stručnjacima na polju vaspitanja i psihoterapije, ali uvek kritički sagledavajte informacije sa kojima dolazite u susret.

Vaspitanje kreće od roditelja. Bolje društvo kreće od boljeg roditelja. Čovek ste od krvi i mesa i zato sebe ne opterećujte savršenstvom ni u jednom polju, ali budite svesni snage koju imate u sebi, potencijala i mogućnosti da se razvijete kao biće, ličnost i roditelj. Ne obeshrabrujte se greškama koje su se desile i nemojte tvrdoglavo da se držite načela stečenih u detinjstvu iako baš i niste ok sa njima. Najbolja stvar kod roditeljstva jeste ta da nam se prilike da učimo, spoznamo i menjamo svakodnevno ukazuju.

Otvorite svoje srce i um!