Anksioznost – pojam koji poslednjih godina sve češće srećemo, iako mnogi nisu u potpunosti sigurni šta on zapravo znači, dok brojne njegove manifestacije doživljavamo kao normalne, pa čak i poželjne oblike ponašanja.

Naučna istraživanja, kao i neposredno iskustvo u radu s decom, ukazuju na veliku (i sve veću) prisutnost anksioznih poremećaja kod dece. Razlozi za to leže u načinu i tempu savremenog života, ali i u činjenici da danas o anksioznosti znamo i govorimo više nego ranije.

Šta leži u korenu problema?

Odnosno, šta izaziva anksioznost kod dece ili je pojačava do mere u kojoj narušava kvalitet njihovog života?

U najvećem broju slučajeva, uzrok je višefaktorski, odnosno i genetski i socijalno uslovljen. Anksioznost, sama po sebi, prirodna je emocija koja ima svoj biološki značaj. Ona usmerava ponašanje, podstiče zalaganje i pomaže u izazovnim situacijama. Međutim, kada se javlja često, kada je prate fizičke i mentalne tegobe, te kada negativno utiče na svakodnevno funkcionisanje, tada govorimo o anksioznom poremećaju.

Faktori koji doprinose razvoju anksioznosti kod dece

1. Genetski faktori

Postoji genetska predispozicija za razvoj anksioznosti. Neurološka osetljivost, temperament i nasledna hormonska stanja mogu da utiču na emocionalne reakcije i opšte raspoloženje deteta.

2. Traumatska iskustva

Jednom doživljena intenzivna trauma može ostaviti trajne posledice. Na primer, dete koje je imalo neprijatno iskustvo sa psom može razviti izražen strah ili fobiju. Isto važi i za druge fizičke ili emocionalne traume koje povećavaju osetljivost na stres.

3. Vaspitni stil roditelja

Ekstremno strogo (autoritarno) roditeljstvo može izazvati strah od neuspeha i kazne, dok preterano popustljivo (permisivno) roditeljstvo može dovesti do osećaja nesigurnosti. Obe krajnosti povećavaju rizik od razvoja anksioznosti.

4. Reakcije okruženja na anksioznost deteta

Ako dete ne dobija adekvatnu podršku, strahovi mogu da se prodube. Preterana zaštita, izbegavanje neprijatnih situacija ili prisiljavanje deteta da se suoči s njima može dodatno pojačati anksioznost.

5. Postojanje anksioznosti u porodici

Anksioznost kod deteta može biti pokazatelj sličnog poremećaja kod roditelja. Deca nesvesno usvajaju obrasce ponašanja koje vide u svom okruženju. Rad sa roditeljima često je ključan u pružanju podrške detetu.

6. Očekivanja

Socijalna očekivanja – bilo iz porodice, škole ili društva – postaju lična očekivanja deteta. Visoka i često nerealna očekivanja mogu dovesti do raznih oblika anksioznosti, uključujući perfekcionizam.

7. Samopouzdanje

Deca s niskim samopouzdanjem češće ispoljavaju anksioznost, naročito u situacijama u kojima se procenjuju ili upoređuju s drugima. Postepeno suočavanje s neprijatnim situacijama može pomoći u jačanju rezilijentnosti i samopouzdanja.

Kako možemo prepoznati problem pojačane anksioznosti kod dece?

Istraživanja ukazuju na to da se svako osmo dete danas bori sa pekomernim osećanjem anksioznosti ili anksioznim poremećajem. Simptomi ovog poremećaja nekad nisu lako uočljivi, pogotovo ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da društvo na određene pokazatelje gleda kao na socijalno poželjne oblike ponašanja podstičući ih i pojačavajući ih. Ukoliko se zanemaruje, anksiozni poremećaj negativno utiče na kvalitet života i samopouzdanje deteta, dok u nekim situacajama prethodi  i dovodi do depresije. Iz tog tog razloga važno nam je da na vreme uočimo znake pojačane anksioznosti kod dece i pomognemo im da uspostave kontrolu nad svojim  emocionalnim reakcijama i kvalitetom života. 

Pred vama su najčešći pokazatelji anksioznog poremećaja kod dece.

• Povlačenje u sebe: Dete koje se oseća prekomerno teskobno i čija anksioznost utiče na kvalitet njegovog života često izbegava različite socijalne situacije, potiskuje svoje strahove ili se povlači u sebe. Izraženu anksioznost prate sram i osećaj neadekvatnosti zbog kojih dete pribegava osamljivanju. 

• Dete izbegava odlazak u školu, na rođendane, druženja, itd: Osoba koja pati od izražene anksioznosti najrađe izbegava situacije koje je trigeruju. Deca koja pate od ispitne ili školske anksioznosti počinju da se žale na bolove u stomaku ili glavi, traže različite izgovore kako ne bi otišla u školu. Socijalno anksiozna deca izbegavaće druženja, rođendane, odlaske na koncerte, restorane .. Isti je slučaj i sa drugim oblicima anksioznosti - dete će najčešće gledati da ide linijom manjeg otpora i sebe poštedi bolne i neprijatne situacije. 

• Dete izraženo reaguje u određenim situacijama: Ukoliko kod deteta primetimo primetnu i izraženu emocionalnu reakciju na određenu situaciju onda možemo da uzmemo u obzir postojanje nekog anticipiranog straha ili teskobe koji se vezuje za nju.

• Dete pati od različitih psihosomatskih reakcija i tegoba: Iako će se dete često koristiti izgovorima postojanja bolova u različitim delovima tela, u ciju izbegavanja neke situacije koja u njemu izaziva nelagodu, dosadu ili strah, ono će se ponekad zaista tako i osećati. Pored pojave fantomskih bolova potisnuti strahovi i prekomerna anksioznost mogu da se ispolje i psihosomatski. To znači da se neke medicinski neobjašnjive tegobe mogu pripisati psihološkim činiocima, odnosno, jakom osećaju anksioznosti. 

• Panični napadi: Kada dođe do paničnih napada vrlo brzo možemo da dovedemo u vezu sa jakom anksioznošću. Ovakve epizode deluju zastrašujuće i deci i roditeljima i signal su da je potrebno potražiti psihološku podršku.

• Dete teško ostaje samo ili ima potrebu da bude uvek uz tu jednu osobu: Separaciona anksioznost jedan je od najčešćih oblika anksioznosti kod dece danas. Javlja se kao strah od toga da dete ostane samo ili izraženim vezivanjem za jednu do nekoliko osoba. Nastaje kada do odvajanja od primarne figure privrženosti dođe prerano, nakon doživljenih stresnih i traumatičnih situacija ili kada je dete prezaštićeno i raste uz preterano anksiozne roditelje. Uz dosta strpljenja i rada moguće je pomoći detetu da prebrodi ovaj strah.

• Perfeksionizam: Iako društvo ima tendenciju da perfekcionizam tretira kao osobinu vrednu divljenja ona je u svojoj osnovi iracionalan strah od neuspeha. Deca koja teško prihvataju svoje greške, koja su odviše samokritična, nedovoljno razigrana i kruta često samo žele da ostave dobar utisak, da urade stvari najbolje moguće jer su u njihovim glavicama samo tada vredna, sigurna i bezbedna. 

• Dete je ćutljivo i stidljivo: Svaki čovek je temperamentom više ili manje ekstravertan odnosno introvertan. Međutim, povučenost ili stidljivost, pogotovo ukoliko se ona javlja samo u određenim situacijama, može biti rezultat socijalne ili neke druge vrste anksioznosti. Ukoliko se dete ne izbori sa ovakvom anksioznošću onda ona može negativno da utiče na njegovo ponašanje u socijalnim situacijama ubuduće kao i na njegovo samopouzdanje. 

• Problemi sa koncentracijom: U situacijama koje su za dete izuzetno teskobne ono biološki svoju energiju usmerava u pravcu onoga što anksioznost izaziva. Iz tog razloga dete ne može dobro da se fokusira na zadatak, greši u stresnim ispitnim situacijama, blokira kada treba nešto da objasni ili uspostavi komunikaciju sa nekim. Dete koje često deluje dekocentrisano, zamišljeno ili brzopleto  neretko može da ima problem emocionalne prirode. 

• Nervoza I napetost: Iza nervoze ili napetosti može da se krije strah koji nema svoje racionalno objašnjenje. Deci je važno da nauče da identifikuju situaciju ili problem koji izaziva pojačanu anksioznost, da usvoje mehanizme koji će im pomoći da se opuste i osećaju sigurnije. 

• Dete ima poteškoće sa spavanjem: Dete koje se budi noću, koje se teško umiruje ili uspavljuje, koje se plaši da ostane samo u sobi ili intezivno strahuje u mraku obično ima pojačanu anksioznost. Ono što treba uzeti u obzir jeste da se u određenim fazama razvoja javljaju određeni razvojni strahovi i da ih je važno razlikovati od anksioznog poremećaja. 

• Problemi u ponašanju: Problemi u ponašanju kod dece najčešće imaju svoj dublji uzrok od kojih jedan može biti baš postojanje brojnih iracionalnih strahova koje dete želi da sakrije. Kada god se javi problem u ponašanju kod dece važno je da istražimo šta dete dobija takvim ponašanjem. 

Kako bismo mogli na vreme da reagujemo i pomognemo detetu da se izbori sa pojačanom anksioznošću, važno je da znamo šta je pokreće, kako se manifestuje i na koje načine se može ublažiti.

Blagovremeno prepoznavanje i pružanje podrške pomažu detetu da razvije emocionalnu rezilijentnost, poveća samopouzdanje i stekne sposobnost da se uspešno nosi sa životnim izazovima.

O ovoj temi više čitajte na: Anksioznost kod deteta - ono što porodica treba da zna i može da preduzme.