Luka ima deset godina. Nikada nije spavao sam u svojoj sobi. Kako zna za sebe svestan je da ima izuzetan strah od mraka i ne želi da spava sam. Njegova majka ozbiljno tretira njegov strah, veruje da mu je jako teško i želi da mu bude podrška. Kako je postala majka ne smeta joj da pusti sina u svoju sobu, da mu pravi društvo i u blago osvetljenoj sobi pomogne da utone u san. Stefan koji je je inače druželjubiv dečak pozvan je sa ostatkom odeljenja na kamp udaljen nekoliko sati vožnje od grada u kojem živi. Iako želi da ide, njegov strah od toga da će spavati sam i u mraku užasava ga i parališe do te mere da odlučuje da ipak ne ode. Zbog toga mu je teško i žali, ali ne ume da savlada snažan osećaj straha od situacije koju zamišlja i koja mu deluje zastrašujuće.

Zvuči poznato?

Priča o Stefanu je samo jedan oblik anksioznosti na koje često nailazimo u radu sa decom. Deca mogu da imaju različite iracionalne strahove koji mogu da naruše kvalitet njihovih života. Ona se plaše pasa, bubica, zmija, mraka, grmljavine, odgovoranja, kontrolnih, upoznavanja novih ljudi, druženja, putovanja, prljavštine, vode i sl. 

Kod svih ljudi postoje strahovi koji su u manje ili više realni, racionalni, odnosno, iracionalni. Ono što pravi razliku jeste u kojoj meri takvi strahovi utiču na kvalitet života deteta, njegovo samopouzdanje i opšte mentalno zdravlje i blagostanje. 

Kada anksioznost preuzme kormilo moramo da reagujemo!

Šta je u stvari anksioznost, odnosno teskoba?

Biti uplašen normalno je i prirodno stanje organizma na realnu pretnju po njegov život, slobodu i autonomiju. Strah spašava život! 

Za razliku od straha koji se odnosi na neku realnu i postojeću pretnju, anksioznost se javlja na anticipaciju pretnje. Anksioznost je tako neka vrsta neodređenog, “slobodno lebdećeg straha”. 

Kao i svaka emocija i anksioznost je tu s razlogom. Iako neprijatna i u teoriji nefunkcionalna, mala doza anksioznosti pomaže čoveku da postigne bolje rezultate, da se malo više pomuči, da ostvari svoje ciljeve. Istraživanja pokazuju da bolje ispitne rezultate postižu oni pojedinci koji se emocionalno više uključe u proces učenja, odnosno kod onih kod kojih postoji blaga doza napetosti, iščekivanja. Problem nastaje onda kada teskoba koju on oseća preuzme kontrolu. 

I tada možemo da primetimo da deca izbegavaju one situacije koje kod njih izazivaju više anksioznosti nego što mogu da podnesu. Tada uočavamo i psihosmotaske tegobe, neobjašnjive bolove u glavi ili stomaku, povlačenje u sebe, perfekcionizam, nemir, probleme sa koncentracijom, probleme sa ponašanjem. Anksioznost je prevelika i dete ne ume s njom da se izbori. 

Na kakvu anksioznost najčešće nailazimo u praksi kada su deca u pitanju?

Jedan od najčešćih oblika anksioznosti kod dece mlađeg uzrasta jeste separaciona anksioznost, odnosno strah od odvajanja od primarne figure privrženosti. Ovaj vid anksioznosti ispoljava se teškim odvajanjem od roditelja, nedovoljnim kontaktom sa sobom, sklonošću  dece da se lako vežu za nekoga i da im je teško odvojiti se, strahom od samoće i teškim osamostaljivanjem. 

Školska anksioznost ispoljava se kao snažan strah od ispitne situacije, odgovaranja, procenjivanja sposobnosti i znanja. Usko povezana sa školskom anksioznošću je i socijalna anksioznost koja se ogleda u teškoći deteta da uspostavi zdrave socijalne odnose sa vršnjacima. Osećaj koji ono ima jeste da je uvek i u svakoj socijalnoj situaciji predmet ocenjivanja i procenjivanja njegove vrednosti. Ovo stvara otpor prema uključivanju u socijalne intreakcije, druženja i boravak sa vršnjacima. Dete se često definiše kao introvertno, povlači se i lišava sebe zdravog odnosa sa drugima.

Anskioznost se može ispoljiti očigledno kao strah, strepnja, panika, ali i prikriveno u vidu povlačenja, psihosmotaskih tegoba, perfekcionizma, poremećaja pažnje, izuzetne organizovanosti, sistematičnosti i urednosti, brige o drugima. Neke od ovih prikrivenih znakova anksioznosti društvo vrednuje i nagrađuje jer se smatraju poželjnim oblicima ponašanja i na taj način dodatno pojačava anksioznost. 

Čime se anksioznost hrani?

Anksioznost može da raste ili da se smanji u zavisnosti od toga kako postupamo u trenutku njenog javljanja, odnosno u situacijama koje joj prethode. Tako anaksioznost biva veća i jača onda kada:

• Je negiramo: Detetu nećemo pomoći ukoliko pokušamo da mu objasnimo da nema čega da se plaši, da preteruje sa reakcijom, da se problem nalazi u njegovoj glavi, ili pokušamo da umanjimo problem. Razuveravanje je snažan pojačivač anksioznosti. Detetu je potrebno da ga neko vidi, čuje i uvaži ono što oseća, te mu pomogme da prihvati svoju emociju i izađe na kraj sa njom, bez da je gura pod tepih. Ne možemo urazimiti nerazumnog razumom, već razumevanjem!

• Joj pustimo da preuzme kontrolu: Roditelji se često iz straha ili neznanja i sami povlače pred ovim snažnim osećanjem koje njihovo dete proživljava. Zato dete koje je u strahu povlače iz škole, ne vode na socijalna dešavanja, izbegavaju da posećuju prijatelje koji imaju pse, ne idu u parkove, šumice, itd. Oni posustaju u borbi sa anksioznošću dok svoje dete nesvesno guraju u safe bubble koji postaje sve veći i jači, a koji je nefukcionalan i neodrživ na duge staze. Zato je uvek preporuka roditeljima da osluškujući svoje dete pomalo i u skladu sa onim što ono može dete izlažu situaciji koja kod njega izaziva teskobu kako bismo obezbedili empirijsku disputaciju njegovih strahova, povećali rezilijentnost kao i samopouzdanje deteta. 

•  Pred decu stavljamo nerealno visoka očekivanja: Od dece se (kao i od odraslih) iz godinu u godinu očekuje sve više i više. U svetu u kojem znanje brzo zastareva, u kojem se standardi uspeha, lepote i znanja vrtoglavo penju ka nerealnosti, a koja se pritom valorizuju u vidu stalnog socijalnog fidbeka teško je ne biti samokritičan. Dete se stalno poredi sa nerealnim, veštačkim ili fabrikovanim standradima koje ne uspeva da dostigne. Zbog toga se oseća manje vredno, ocenjivano, nepripadajuće i isključeno.

• Vaspitavamo strogo: Ako je vaspitni stil roditelja autoritaran onda je često nusprodukt takvog vaspitanja upravo jača anksioznost kod deteta. Kada smo strogi prema detetu onda ono postaje strogo prema sebi. Rigidnost i visoka očekivanja dovode do pojačanog straha od neuspeha koji hrani teskobu koja postaje sve veća i upornija.

• Ne dopuštamo detetu slobodu igre, istraživanja i samospoznaje: Igra je najvažnija aktivnost u životu deteta. Njena funkcija je višestruka: pomaže detetu da se mentalno i fizički opusti i otpusti svoje emocije, doživljaje, strahove i očekivanja dok mu istovremeno daje kontekst u okviru kojeg može da uči ne samo o svetu spolja, već i njegovom sopstvenom - unutrašnjem svetu. Društvo koje se razvija čini to sve brže, pred pojedinca postavljajući brojne izazove, zadatke i potrebe. U strahu od toga da će dete propustiti priliku da nauči i razvije se u skladu sa očekivanjima savremenog društva roditelji sve ranije upisuju decu u različite školice sporta, umetnosti, jezika, glume … Termin “rani razvoj” pogrešno se interpretira i zloupotrebljava, pri čemu najviše pate upravo deca čiji rani razvoj upravo zavisi od optimalnog odnosa stimulacije i slobodne, nestruktuirane dečje igre i vremena za samospoznaju. Zbog toga brojna (sve brojnija) deca rastu lišena prilike da uče o svojim emocijama kroz igru, njihovu samoregulaciju i dolazak u kontakt sa sobom. 

Šta možemo da učinimo?

Šta je ono što možemo da preporučimo mami desetogodišnjeg Luke? Kako njenu podršku koja zasigurno postoji možemo da preusmerimo tako da bolje razume i pomogne svom detetu da se izbori sa kočnicama koje ga sputavaju na putu njegovog razvoja i uživanja u različitim životnim situacijama?

Pre svega, shvatimo ozbiljno problem sa kojim se naša deca suočavaju. Činjenica da dete ume da ukaže na teskobu koju proživljava nije odraz njegove slabosti, već snage i sposobnosti da prodre u sebe, spozna i podeli sa nama ono što ga muči i utiče na kvalitet njegovog života. I zato:

• Pričajmo o emocijama, budimo otvoreni za to da prihvatimo svaku; sama činjenica da dete otvoreno može da izrazi svoju emociju kakva god da je ona dobar je prvi korak. Ono što želimo da postignemo jeste dostizanje emocionalne svesti i pismenosti kojom će dete biti u stanju da prepozna i reaguje na svaku emociju koju proživi (umesto da je gura pod tepih). 

• Pomozimo detetu da prepozna okidače svoje anksioznosti; ukoliko u određenim situacijama teskoba postane toliko jaka da u velikoj meri utiče na ponašanje deteta onda je važno umeti je preduprediti. Detetu će biti lakše da prepozna signale svog tela, kao i uzroke zbog kojih se javljaju te će lakše razviti strategije suočavanja sa njima pre nego što dođe do intezivne reakcije deteta. Pomoći mu mogu tehnike poput tehnika disanja, pozitivne vizualizacije, i sl.

• Smanjimo pritisak na dete; dopustimo mu da iskusi neuspeh i ne kažnjavajmo ga zbog toga. Normalizujmo i dobre i loše dane, pomozimo detetu da nauči i odvoji realna od nerealnih očekivanja koje postavljaju sama sebi ili koja pred njih postavlja društvo.

• Praktikujmo autoritativni, demokratski stil vaspitanja: dete se neće sećati svega što je radilo sa nama, ali će se uvek sećati toga kako se osećalo dok smo bili zajedno. Zapamtite to! U domu negujte atmosferu ljubavi, uvažavanja i prihvatanja. Dajte glasa i svom detetu i trudite se da nađete zlatnu meru između “kind and firm”. Disciplinujte u ljubavi, ne namećući strah od kazne, greške ili odbacivanja.

• Borimo se postupno; korak po korak, pomozite detetu da polako i u skladu sa njegovim mogućnostima ostvari neki cilj, pobedi neki strah i postane rezilijentnije. Ne preplavljujte dete! Zajedno definišite male korake čijim će postepenim osvajanjem dete konačno ostvariti ono što mu je na početklu delovalo nesavladivo i nepobedivo. 

• Potvrdite tu emociju, razumite je: detetu ne treba neko da ga razuveri, da mu kaže kako pogrešno oseća, misli ili definiše teskobu koja je u njemu. Nazovite stvari pravim imenom i tako ćete pomoći detetu da upozna emociju koju oseća što je prvi korak na putu njene regulacije. 

• Zavirite u sebe; činjenica je da se često anksioznost roditelja preslika na dete. Pozabavite se svojim emocijama. Često pomažući sebi zapravo pomažemo celom porodičnom sistemu (pogotovo kada je anksioznost u pitanju).

• Omogućite svom detetu dovoljno vremena za igru, odmor i samospoznaju; Slobodna igra je prirodno data aktivnost u kojoj deca uživaju, koja za njih ima funkciju simboličkog izražavanja njihovog unutrašnjeg sveta, a koja im omogućava da razviju veštine rešavanja problema, razvoj kreativnosti kao i samopouzdanja. Sve veća i učestalija rasprostranjenost anksioznog poremećaja kod dece kod mnogih se stručnjaka dovodi u vezu sa sve manje prostora koji se u savremenom društvu ostavlja deci za slobodnu, nestruktuiranu i simboličku igru. 

• Potražite pomoć: ukoliko osećate da je ovaj zalogaj prekrupan za vas potražite profesionalnu podršku koja će vam pomoći da zajedno radite na problemu sa kojim se vaše dete suočava. Obučeni stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja poseduju znanja koja su značajna u borbi protiv pojačane anksioznosti kod dece.

Anksioznost ili teskoba snažan je osećaj koji može da “gura napred”, ali i da sputava dete na putu njegovog socijalnog razvoja i funkcionisanja u svetu u kojem živi. 

Na putu sticanja emocionalne i socijalne zrelosti možemo pomoći detetu da se na zdrav i funkcionalan način suoči sa ne tako funkcionalnom emocijom i vodi život u kojem ne propušta mogućnosti i prilike već ostvaruje svoje potencijale.