Kada govorimo o “dobrom vaspitanju” zaista često upadamo u zamku izjednačavanja istog sa apsolutnom poslušnošću. Ova jednačina ostala nam je kao nasleđe iz vremena kada je poslušnost autoritetu smatrana za vrlinu, a dobar je roditelj bio onaj koji je svoje dete naučio “da sluša”.

Da li je, dakle, poslušnost deteta rezultat dobrog vaspitanja? 

Zašto nije?

Na početku teksta navela sam da je verovanje u ideju o poslušnosti kao pokazatelju dobrog vaspitanja zamka roditeljstva u koju lako upadamo. Dete koje gotovo uvek sluša svakako upada u manje neprilika kod kuće, ono je nenametljivo, nije naporno, lako je za vaspitati i voditi kroz život. Dete koje uvek sluša ono veruje u sve što mu kao roditelji “nepogrešivo” nametnemo, po pravilu je mirnije, tiše, u društvu se ponaša prikladno, donosi nam rezultate na koje se kao roditelji ponosimo. Lako je biti roditelj poslušnom detetu. Važno je ipak da stavimo prst na čelo i promislimo o sledećem.

Kako je došlo do ovakve poslušnosti?

Dete se rađa sa potrebom da iskomunicira ono što misli, doživljava i oseća. Zato se još kao jako male bebe deca neće ustručavati da zaplaču kada im nešto nije po volji, kad su gladna, usamljena, uplašena, pospana! Ona će veselo gugutati i cičati kad su srećna. Za svoja ponašanja neće imati filtere i svoj će unutrašnji svet staviti “na izvolte”. Izuzetno poslušna deca u nekom trenutku su naučila da nije ok ili nije bezbedno da svoja osećanja, mišljenja i iskustva podele sa odraslima. Do ovakvog povlačenja i bespogovornog slušanja dolazi najčešće onda kada su vaspitne mere izrazito represivne, rigidne i stroge, odnosno kada ih dete ne doživljava kao bezbedne! Svaka represivna vaspitna metoda direktno povređuje odnos koji deca imaju sa svojim roditeljima što se negativno može odraziti u toku odrastanja deteta (npr. u periodu adolescencije) ili kasnije. Nije dobro ukoliko je poslušnost ona koju inicira strah!

Izuzetno poslušna deca najčešće nemaju dovoljno samopouzdanja!

Deca koja lako i gotovo uvek bez primedbe poslušaju naučena su na to da budu vođena. Ona pritom nemaju uvid u to šta mogu sama, lako se povlače i odustaju od svojih ideja. Često su vođena strahom od greške zbog čega manje rizikuju, manje uče i manje se razvijaju autentično. Izuzetno poslušna deca će lako ostvariti dobre akademske rezultate, ali će ređe pratiti svoje vizije i  verovati sebi.

Izuzetno poslušna deca nisu u kontaktu sa sobom!

Ovako vaspitana deca od malih se nogu uče da oćute, zanemare i potisnu najpre svoja osećanja i želje, potom i potrebe, misli i stavove. Ne biti u kontaktu sa sobom, odnosno, zanemarivanje svoje unutrašnje dinamike opasnost je koja vodi u različite oblike zdravstvene i psiho-socijalne patologije. Ona o koncu može da rezultira lošim odnosima, pasivnom ili vrlo otvorenom agresijom prema sebi i drugima, depresijom, psihosomatskim tegobama, nezadovoljstvom. Važno je da deca imaju dobru unutrašnju spoznaju kao i bezbedno okruženje u kojem je mogu izraziti. 

Osećaju li se poslušna deca dovoljno bezbedno da izraze svoj stav i iskomuniciraju svoje potrebe?

Da li će i kako naša superposlušna deca umeti da se zauzmu za sebe? Hoće li se plašiti da izraze svoj stav? Da li će moći da se uhvate u koštac s nepravdom ili će joj se prilagođavati? Da li će umeti da kaže NE nasilju, nasilniku ili opasnosti ukoliko se u njoj nađe? Da li će uopšte imati kapacitete da je prepozna? Šta je ono što želimo za svoje dete kada odraste? Kakvim ga zamišljamo? Imajmo u vidu da deca u po njih najbezbednijem okruženju vežbaju ove tehnike. Ako hoćete da sutra na svom poslu kaže ono što misli, da se izbori za ono što smatra da treba i zaslužuje počnite da njihovo mišljenje uvažavate kod kuće, čak i kada se sa njima ne slažete. 

Uzimajući gore navedeno u obzir važno je da ne generalizujemo decu. Kako će i kojim intezitetom dete reagovati zavisiće u velikoj meri od temperamenta deteta, sredine u kojoj raste, njegove senzitivnosti ili senzitivnosti roditelja, kao i od odnosa između deteta i odraslih u čijem okruženju raste. To znači da deca mogu biti manje ili više poslušna (manje ili više testirati granice) u zavisnosti od brojnih faktora uključujući i one sa kojim se rađaju. Zato je važno da znamo sledeće.

Deca se rađaju različita!

Neka će deca u zavisnosti od temperamenta s kojim dolaze na svet biti blaža po svojoj prirodi. Neka će imati manje, neka više energije, bolji fokus, kod neke će emocionalno sazrevanje ići u korak s fizičkim, kod neke će fizički razvoj teći brže, neka se deca rađaju kao jedinci, neka u velikim porodicama. Neka će deca, jednostavno, biti saradljivija sama po sebi. To je sve u redu dokle god imamo kapacitet za to da uvažimo ono što jesu, mogu i žele da budu. I dok ne etiketiramo one sa kojima to malo teže postižemo.

Neposlušnost je često rezultat poremećenih odnosa u porodici!

Svi mi koji radimo sa decom i porodicama znamo koliko dinamika porodičnog sistema može da utiče na ponašanje deteta. Narušeni odnosi u porodici, neka teškoća sa kojom porodica nosi, kod neke će dece pojačati potrebu za povlačanjem u sebe, kod neke potrebu za prkosom, testiranjem granica, izraženom neposlušnošću i teškoćom u odnosu sa autoritetima. Kod dece koja su izrazito neposlušna važno je ispitati šta je to što se krije ispod površine. Za decu je prirodno da žele da se izraze, da se osećaju bezbedno da se suprotstave u slučaju nepravde ili potrebe da zaštite svoje autentične snage i motive. Međutim, izraženo nepoštovanje pravila, konfrontacije i česta neposlušnost uvek su znak za uzbunu i potrebu za daljim istraživnjem problematike. 

Zdrava poslušnost proizilazi iz zdravih odnosa u porodici.

Pritom ne mislim na apsolutnu i bezpogovornu poslušnost. U porodicama koje neguju zdravo izražavanje, uvažavanje potreba, emocija i mišljenja njenih članova, u kojima postoji jasna hijerarhija, u kojoj su granice nepovređujuće za dete, a istovremeno čvrste i postojane deca se osećaju bezbedno da izraze sebe, ali dovoljno svesno značaja koje određena pravila imaju za njega i porodicu u kojoj živi. Zato detetu koje se oseća shvaćeno i prihvaćeno, koje uživa dovoljno pažnje, koje je slobodno da se suprotstavi, pita i izrazi nije teško da poštuje granicu koju postavlja onaj koji o njemu brine. Dete koje je uvaženo lakše uvažava druge, pri čemu i dalje upoznaje i uči da voli sebe. Struktura koja nije povređujuća daje neverovatnu slobodu. Sloboda koja se uvažava za uzvrat daje bolje odnose unutar porodice i zdravu poslušnost deteta.

Suma sumarum.

Dete koje uvek i sve sluša nije “dobro vaspitano dete”. Ono je najčešće povučeno, nesamopouzdano dete kome nije dozvoljeno da se izrazi na zdrav (često ikakav) način i koje je lišeno važne lekcije života - lekcije kako se izboriti, kako spoznati i poštovati sebe! Deca koja se ne osećaju slobodnim da izraze svoje potrebe vremenom postaju sve manje u kontaktu sa sobom, sve više sputavaju i potiskuju ono što jesu i osećaju i rastu u riziku za razvijanje različitih psihosomatskih ali i teškoća u psiho-socijalnom funkcionisanju. Ono što pritom moramo da uvažimo jeste činjenica da se deca rađaju sa različitim temperamentima, senzibilitetima, neurodivergencijama, u različitim socio-ekonomskim uslovima, u različitim kulturama. Sve ovo itekako utiče na to da li će dete slušati manje ili više (ili previše). Važno je da razumemo da je zdrava poslušnost uslovljena zdravim i uvažavajućim odnosima u porodici. Kada vaspitavamo iz pozicije ljudskog bića koje oseća, misli i uvažava svoju i bezbednost svoje dece onda emitujemo i zdrave obrasce postavljanja granica. I tada je deci lakše da nas poslušaju, uvaže i očuvaju granice koje za njih i nas znače sigurnost. Tamo gde dete može da kaže šta misli, gde može da testira stabilnost granica koje ga čuvaju, gde može da pita, zaplače, naljuti se i bude svoje tamo su i pravila vrednija poštovanja. “Zato što ja to tako kažem” ovde ne pali. Ovde je važna komunikacija, konekcija i ljubav koja toleriše greške, koja uči da možemo da se pouzdamo u sebe, ali i snagu granica čije je postavljanje roditeljski posao. 

Samo dete koje ume da izrazi sebe, koje nije “operisano od svojih osećanja, potreba i stavova” može da ih iskomunicira asertivno, da poštuje svoje, ali i granice drugih!