Ne moramo biti stručnjaci iz oblasti vaspitanja i obrazovanja da bismo uvideli značaj koji nesputana igra ima za dete i njegovo odrastanje. Ova unutrašnje pokrenuta i poletna aktivnost okupira veći deo vremena deteta omogućavajući mu da bude kreativno, slobodno i stvaralačko biće.  Naizgled besciljna i samoj sebi dovoljna igra je ipak nešto više od samo zabavne aktivnosti kojom deca ubijaju pregršt slobodnog vremena koje im je na raspolaganju. Stoga je mi, pedagozi, često nazivamo jedinstvenim i nezamenjivim poslom deteta u razvoju.  

Potreba za igranjem univerzalna je i prisutna u svim kulturama, na svim kontinentima i na svim tačkama istorijskog kontinuuma. Iako igra u manje ili više organizovanoj formi prati čoveka na svim etapama života, nedvojbeno je najprisutnija u periodu njegovog odrastanja. 

Igra se najpre javlja kao igra psihofizičkim funkcijama deteta i predmeta iz okoline. Dete kroz igru upoznaje svoje telo, pokrete, predmete na koje nailazi. Ono s njima manipuliše, opipava ih, stavlja u usta. Na taj način upoznaje svojstva stvari koje ga okružuju (boje, oblike, teksturu, itd.), uči o njima i pohranjuje stečena iskustva u svoju „bazu podataka“. Nesputana igra u najranijim periodima života deteta omogućava mu da razvije istraživački odnos prema okolini, sigurnost u svoju istraživačku delatnost te potrebu da traži i uči dalje. Samostalna igra podstiče kretivnost deteta te izaziva potrebu da se uči uviđanjem i traga za nelinearnim pristupima. U ranom predškolskom uzrastu samostalna igra biva praćena takozvanim egocentričnim govorom (govor upućen samom sebi) koji predstavlja bazu za razvoj mišljenja, planiranja i autoregulacije, odnosno unutrašnjeg govora deteta. 

Uključivanjem odraslog u zajedničku igračku aktivnost sa detetom igra dobija novu dimenziju te daje važan doprinos socijalnom razvoju mladog bića. Komunikacija koju ostvarujemo sa decom u zajedničkoj igri sa njima, poput „Izvoli kocku“, „Daj tati loptu“,  „Pomazi medu, dobar meda“ predstavlja svojevrstan socijalan kontekst  u okviru kojeg se deca nesmetano uče socijalnim veštinama. Taj se kontekst potom proširuje i u sebe uključuje vršnjake. S obzirom na to da se vršnjački odnosi kvalitativno razlikuju od odnosa koji se uspostavlja na relaciji odrasli – dete, učestvovanje deteta u igri sa vršnjacima predstavlja važan stepenik u njegovom socijalnom razvoju.  Ostanak u igri znači poštovanje pravila te igre (bilo da su ona unapred utvrđena ili dogovorena) pri čemu se naglasak stavlja na etička svojstva u skladu sa uzrastom deteta, osećaj za fer plej, deljenje sa drugima i pružanje sopstvenog doprinosa. 

Kako dete raste tako i igra postaje sve više simbolička, odnosno bazirana na upotrebi predmeta ili ljudi za nešto što oni u realnom životu nisu. Igra sadržajno sve više liči na ono što deca vide u svom okruženju. Tako se oni često igraju škole, kuvanja, televizije, gradilišta, frizerskog salona,  itd. Na taj se način dete postavlja u različite uloge, te uči o njima, isprobava svoje veštine, ispituje svoja interesovanja i odnose sa vršnjacima. Simbolička igra je važan kontekst kognitivnog i socijalnog, ali i dobar pokazatelj psihičkog i opšteg razvoja deteta. 

Ono što igru diferencira od ostalih ljudskih delatnosti jeste njen specifičan i dobrovoljan karakter. Ona je slobodna i poletna, stvaralačka i prožimajuća (u suprotnom nije ni igra). Dete se vrlo lako uživljava u igračku situaciju, zaboravljajući na vreme ili čak ljude oko njega. Ovo svojstvo igre ukazuje na njen izuzetan terapeutski, čak i karatazični karakter. Igra „oslobađa“ dete, omogućavajući mu da bar zatrenutak bude ono što nije ili ono što namerava da postane, pružajući mu bezbedan okvir u kojem može da uči i greši, isprobava i potvrđuje. Ovo je izuzetno važno kako za dete koje na taj način upoznaje sebe, svoje želje, način na koji društvo funkcioniše, tako i za roditelje koji posmatrajući igru svog deteta mogu da steknu uvid u „skrivene odaje“ njegove ličnosti, njegove strahove, želje, eventualne probleme na koje nailazi u svom razvoju. 

Ljubav prema igri ne prestaje sa odrastanjem (iako nas prerano uče da treba da prestanemo da se igramo). Ona se u različitim formama ispoljava i u odraslom dobu upravo zato što nam je u prirodi, što nas pokreće i uči na manje represivan način.  Igra je mnogo više od same zabavne aktivnosti. Ali je nesumnjivo zabavna. Zato uživajte gledajući vaše dete u igri, uživajte u zajedničkim igrama sa njim, omogućite svom detetu vremensku i prostornu slobodu za kreativnu i nesputanu igru. Ona čini njegovo odrastanje kvalitetnim i zabavnim uvodom u život odraslog čoveka.